Znam coveka

Znam coveka,
stanovao je tu odmah iza,
mucila ga apstinentska kriza,
mucila ga danima.

On mi je rekao
da se susreo sa samim Bogom.
Da je u grobu s jednom nogom,
da sa sobom ne prica.

Covek se mucio,
covek je non-stop mislio na belo.
I ne zato što mu se htelo,
niti što je voleo.

Imao je male zenke,
bledu facu, ružno lice.
Patio je od hronicne
ne-ne-ne-nesanice.

Znam coveka,
on je pokušao da se skine.
Ali je teško sa visine,
da se spustiš bezbolno.

Još mi je rekao
da je sanjao nekakve vrane,
koje su graktale sa grane.
Koje su mu pricale.

Da je on gotov,
da je samo pola ljudskog bica.
Da je jedan od slabica.
Od ulicnih kerova.

Imao je male zenke,
bledu facu, ružno lice.
Patio je od hronicne
ne-ne-ne-nesanice.